1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 Rating 0.00 (0 Votes)
Ana Sofrenović , fotografija: Dimitrije Nedeljković GLASka* o Ani Sofrenović
1. Rođena u Beogradu, živi u Belom Svetu.Kada se u Ani, kad je bila mala, rodio zamajac stvaralaštva?
Mislim da nema početka moje potrebe za imaginacijom i stvaranjem sopstvene realnosti, to nije nešto što ja radim to je ono što jesam. Deo moje prirode. Kao mala uspavljivala sam se tako što sam sebi izmišljala priče sa najrazličitijim karakterima i prostorima i ono što je uvek u njima preovladavalo kao moje glavno interesovanje su bili odnosi među ljudima i priroda. Čak se i sećam svoje prve priče i začuđenosti samom sobom što sam je uopšte smislila i imala potrebu da je smislim.


Ana Sofrenović , fotografija: Dimitrije Nedeljković 2. Školovanje.Kakav je odnos prema klasičnom obrazovanju? Osnovna, srednja škola, fakultet...
Školovanje je nešto što sam podnosila i u čemu nimalo nisam uživala. S retkim izuzecima nekih profesora. Smatram da je moje školovanje koje sam prošla do te mere bilo rigidno i opšte i apsolutno nesposobno da podrži prirodu poput moje kojoj  je samo trebalo na pravi način  raspaliti žar za saznanjem, jer ja jesam u svojoj biti veoma radoznala. I interesovanja su mi veoma široka. Ono što se desilo je da sam muzičku školu napustila, jer su mi pedagozi koji su mi predavali do te mere uništavali ljubav prema muzici da sam sa 12 godina došla kod svojih roditelja i rekla potpuno iskreno da: "Ili ćete da me ispišete ili napustam muziku zauvek...“ Sva sreća da su shvatili koliko je to ozbiljno....Verovatno sam zbog tog iskustva veliki pobornik dobrih, tj. posvećenih pedagoga i dobrih škola i smatram da koliko je dobar pedagog u stanju nekoga da usmeri i da mu da ključ njega samog za čitav život, toliko loš pedagog može da uradi upravo suprotno i spreči talenat da se razvije, jer nije dovoljno osetljiv, stručan ili zainteresovan da ga prepozna i podrži. A to je užasan gubitak za sve.Pedagogija ne treba nikad da bude izbor onih koji ne mogu ništa bolje od toga da smisle za sebe, već time treba da se bave samo oni koji osećaju veliku strast prema tom poslu, jer odgovornost je ogromna.
3. Prepoznaje se da u porodici pronalazite zaštitu.Koliko je jugoslovensko/englesko/irsko poreklo uticalo na Anu koju znamo?
Brata Milana novosadska publika je upoznala poslednjeg dana ovogodišnjeg Infanta. Da li ste uticali jedno na drugo u procesu
pronalaska puta ka sceni?Porodica je u mom životu naravno uvek igrala veliku ulogu. Moja primarna porodica je veoma rano shvatila moj talenat i bezrezervno ga podržavala. Ali to jeste nešto što mi predstavlja dragoceno iskustvo. I naravno toliko je važno kad roditelji podržavaju i vole talenat koje njihovo dete ima. Moj otac je veliki poklonik muzike, a majka sveta glume... tako da sam od najranijih dana dobijala prave informacije.Što se moje druge porodice tiče i oni me veoma podržavaju, moje kćerke su se rodile sa prirodama koje razumeju moju i čak su mi na mnogo načina veoma slične, što dosta olakšava stvari.Moj brat i ja smo u različitim fazama života imali različit uticaj jedno na drugo i koliko ličimo u nekim stvarima toliko se i potpuno razlikujemo. On je vredan, posvećen i veoma obrazovan i veoma mi je drago da sve više dolazi i pojavljuje se na ovom podneblju, jer zaista mislim da ima mnogo toga što ovde može da donese kao umetnik, ali i kao pedagog...
Ana Sofrenović , fotografija: Dimitrije Nedeljković 4. Kada ste osvestili ideju o učenju kao procesu razvoja kroz život? Da li Vam to daje ili oduzima energiju (ili oba; LOL)?
Moram priznati da sam žar za učenjem stekla jako kasno i imam svoju teoriju da je to bilo između ostalog zbog toga što su moji talenti otkriveni jako rano, u mom ranom detinjstvu, da sam pažnju i divljenje ljudi dobila toliko rano da je to maltene bilo nešto što se podrazumeva. Ali koliko to ume da prija, toliko ume da bude i zamka. Ukoliko vam nešto jako dobro ide i dobijate puno pažnje i pohvale za to kao jako mali još dok se niste ni formirali kao ličnost, to ume, kao u mom slučaju, da pretvori vaš dar u sredstvo kojim se služite da vas okolina prihvati, a ne kao duboka potreba da se izrazite. Zato je prava glad za saznanjem i učenjem došla mnogo kasnije, zapravo po povratku iz Londona gde sam živela nekoliko godina i gde sam prvi put osetila šta to znači kad nije lako, kad ima mnogo drugih izuzetno darovitih i gde morate stalno raditi na sebi i izvlačiti iz sebe samo najbolje...
5. Znači to je dugotrajan proces, odlazak u London je bio 1989?Usledile su paralele i negacije. Ovde i tamo. Neka se vrata otvaraju, neka zatvaraju?
Bolno i fantastično, dragoceno iskustvo.... Prosto mi je trebalo buđenje i to se i desilo...
6. Recept za normalnost i lakše prihvatanje realnosti?
Jedini recept, ako se tako može nazvati, za snalaženje u onom javnom delu ovog posla je da u svakom trenutku, bez obzira na pohvale ili pokude, znam tačno gde sam i koliko je nešto što sam uradila dobro u odnosu na mene samu i moj razvoj kao umetnice. To je jedina referenca koje se držim. Jer utisci drugih su više ili manje važni, ali taj konstantan kontakt sa sobom i pažljivo praćenje svog razvoja koje nekad drugi vide, a nekad i ne, jer se ne dešava uvek na očigledan način je ono što mi je uvek pomagalo da hodam po zemlji. Uostalom, popularnost i prisutnost u medijima je velika odgovornost, jer svaka reč i postupak u tom kontekstu ima drugačiju težinu, ali je i neka vrsta duplog identiteta, jer niko nikad nije onakav do kraja kakvim ga mediji predstavljaju. Mediji prave svoj kolaž svakoga od nas s ciljem da sve te priče o nama i našim životima budu što zanimljivije i pitkije za praćenje. A naš stvarni život i mi sami smo naravno još toliko mnogo drugog....
7. Interzone je poznat prvenstveno kao festival "drugačije" muzike.Kakav je Vas odnos prema muzici? Da li delite muziku na onu koju slušate i na onu koju stvarate ili imate "drugačiju" podelu?
Muziku delim isključivo na onu koju volim i koja me pokreće i onu koja me ostavlja ravnodušnom. Da, dešava se da neku muziku recimo mogu da slušam samo u kontekstu izvođenja. Dobar primer za to je Meredith Monk. Njenu muziku vrlo retko slušam u kući i mnogo radije je izvodim i volim da je gledam u pozorištu, jer ono što ona radi za mene je toliko usko povezano sa živim izvođenjem i do te mere ume da bude jedno intenzivno iskustvo da mi je čak neprirodno da je slušam u kućnim uslovima. Dok ima muzike koju rado slušam, ali koju nikad ne bih izvodila. Tako da je pravilo da kao publika volim veoma različite žanrove muzike, a kao izvođac takođe se krećem u raznim muzičkim žanrovima, ali umeju da budu dosta različiti od onih koje slušam u muzici. Nikad niko ne bi rekao da za neku potpuno apstraktnu vokalnu improvizaciju ja nađem trenutak ili osećanje koje mi posluži kao inspiracija, u pesmi, na primer, grupe Wham! A dešava se redovno... Uvek se trudim da stvari ostanu što otvorenije...
8. Koncept ovogodišnjeg festivala Interzone je "GLASka".Šta je za Vas dobitak kada se radi na glasu?
Sjajno je sto je ovogodišnji festival Interzone u znaku "GLASke" i što je posvećen ljudskom glasu. Za mene je ljudski glas jedan potpuno nepregledan prostor najrazličitijih mogućnosti od nekog ličnog svakodnevnog izraza svog unutrašnjeg sveta do neverovatnog polja igre i otkrivanja u izvođačkom smislu.
8a. Šta je Telo glasa?
U tom smislu sam i osmislila radionicu Telo glasa. Ozvučavanje svog unutrašnjeg kako fizičkog tako i emotivnog sveta. Ono što nas razlikuje od instrumenta je da instrument ima svoju rezonancu u odnosu na svoj fizički oblik, ali ono što mu daje karakter je muzičar koji na njemu svira. U slučaju ljudskog glasa i instrument i instrumentalista su deo jedne "kutije" jednog rezonantnog prostora koji ima sopstvenu svest i karakter i emociju i intenciju. Za mene uzbudljivijeg od toga nema. Čovek je živi instrument bez obzira da li je u muzici ili ne. I to i jeste razlog što na svoje radionice uvek pozivam ljude iz svih branši, ne samo izvođackih, jer najvažnije je da ih interesuje istraživanje ljudskog glasa i osvešćivanje sopstvenog vokalnog aparata, za govor, pevanje ili nešto treće... Ograničenja nema...
8b. Kako ste koncipirali svoj radioničarski program?
Radionica je pre svega istraživačkog karaktera, bazirana na raznim iskustvima koje sam imala i nekim mojim otkrićima kad je glas u pitanju i namenjena je ljudima iz najrazličitijih branši koje povezuje duboko interesovanje za sopstveni glas i sopstveni izraz. Ona nikako nije stroga ili isključiva i ne zagovara ništa bezpogovorno. Cilj joj je da kod polaznika poveća ili stvori svest o sopstvenom glasu, ne samo njegovom zvuku već i načinu na koji on deluje u prostoru i na druge ljude. Zato je veoma važan deo ove radionice osluškivanje. S obzirom da će biti i grupnog i individualnog rada, ono na čemu ja uvek instistiram je da su uvek svi prisutni bez obzira da li su tog trenutka uključeni u neku vežbu ili ne, jer mnogi nisu svesni koliko toga za sebe mogu da otkriju osluškivanjem i posmatranjem drugih. I koliko na one koji istražuju ili nešto izvode u tom trenutku utiše njihova pažnja ili odsustvo iste. To su sve nijanse koje imaju veliki uticaj ne samo na sceni, već i u životu. I tome posvećujem puno pažnje na radionici. Zato je važno da ljudi dođu odmorni i voljni, jer što imaju bolju koncentraciju, to će više toga otkriti i dobiti od čitavog iskustva.
Osnova svake moje radionice je istraživanje, ali kako se ono sprovodi je nešto što prilagođavam grupi ljudi koje upoznam tek prvog dana svake radionice. Veoma je važno osetiti ljude i na osnovu toga korigovati tempo, atmosferu, brzinu kojom se radi u okviru radionice. Za mene je u velikoj meri radionica mesto i mog sopstvenog istraživanja glasa kroz rad sa drugim ljudima i za mene je taj aspekt veoma uzbudljiv.





9. Akademski obrazovanim ličnostima teže je da se prepuste radionicama. Koje su paralele sa radionica na kojima ste bili u odnosu na one koje ste vodili?
Da, često se desi, mada sve manje, da akademski obrazovani ljudi imaju nekakav otpor prema radionicama. Ali one i ne služe da zamene akademsko obrazovanje, čega mislim da se oni često plaše kao namere, da za nekoliko dana radionice neko pokušava da se izjednači sa nekim ko je radio u akademskim okvirima nekoliko godina. Naravno da to nije niti namera niti cilj niti jedne radionice. One su sjajan prostor za otkrivanje, isprobavanje, razmenu iskustva, sticanje novih ideja i imaju tu prednost što je logistika organizovanja jedne radionice, za razliku od formiranja jednog semestra ili katedre, potpuno drugačija i mnogo jednostavnija i brža. Tako da ih ja vidim kao male injekcije novih iskustava, novih ideja, novih ljudi koje onda svako na svoj način kasnije razvije. Neko tim putem dobije ideju o svom daljem školovanju, neko o svom daljem umetničkom radu, a neko prosto upozna ljude sa kojima ima zajedničko interesovanje, pa se to razvije u neka lepa prijateljstva i uzbudljive projekte. To je moje lično iskustvo sa radionicama i iskustvo mnogih koje poznajem. I za mene su radionice po svetu kojim sam prisustvovala počevši naravno od Meredith, ali i mnogim drugim, bile presudne... jer sam ja pre 5 godina, kad sam počela da posećujem radionice bila u ozbiljnoj umetničkoj krizi. Bila sam svesna da imam obrazovanje, iskustvo, ali i manjak ideja šta dalje sa svim tim sadržajem koji osećam da nosim u sebi svesno odbijajuci da uđem u kolotečinu ponavljanja istog onog što sam radila i do tada. Za mene su radionice bile ključ, jer su me izložile drugim umetnicima potpuno različitim od mene, pokazale nove mogućnosti, ali mi dale i šansu da se u potpuno drugom kontekstu od ovog ovde proverim  koliko sam zaista autentična i jaka u svom izrazu....više ne bih mogla da trazim...
10. Imate iza sebe bogatu i raznoliku prošlost, okružuje Vas bogata sadašnjost kroz porodicu, nova iskustva, putovanja. Savremeni čovek ostvaruje se kao presek realnog, internet- i unutrašnjeg bića?
S obzirom da imam veoma mnogo energije i prirodu koja stalno traži nove izazove, inače se lako uspava i uđe u "anesteziju",  trebalo mi je puno godina da ovladam sopstvenom prirodom. Da nađem pravi balans između kontrole i spontanosti.Prošla sam mnoga iskustva i lepa i manje lepa i neke zaista teške trenutke i svega toga biće naravno još, jer je to deo života, ali ono što se menja je kako se prema svemu tome odnosim i postavljam i koliko dozvoljavam da me neke stvari izmeste, a koliko ne. Volim da živim u sadašnjem trenutiku, ali se veoma radujem budućnosti. Nova internet era mi je potpuno fenomenalna. Mislim da smo dobili jednu novu paralelnu realnost koja naravno da nosi opasnosti, ali nosi i takve prednosti da veliki deo njih još nismo ni osvestili. Već sada smo dobili prostor u kojem možemo paralelno da živimo, da stvaramo, da razmenjujemo ideje i vrednosti u koje verujemo. Naravno prava mera je ključ svega. Ja ne verujem da virtuelni svet zamenjuje ovaj stvarni, ali čini da smo svi povezaniji, čini da razmenjujemo neverovatne količine informacija, i u tom smislu se čitav svet ubrzava i menja mnogo većom brzinom. Naravno da postoji i mnogo rasplinjavanja i početničkih grešaka i adikcije na čitavo iskustvo sa internetom, ali čitav svet je i dalje tek u fazi upoznavanja sa pravim mogućnostima interneta ma koliko da nam se čini da je svet bez njega već u ovom trenutku potpuno nemoguć. Mislim da je doba korišćenja punog potencijala interneta tek pred nama. I ja mu se neizmerno radujem.Da nije bilo interneta nikad ne bih otkrila ni mnoge radionice, ni mnoge umetnike, ni mnoge svoje prijatelje bez kojih ne bih danas mogla da zamislim svoj život, a naravno da naše prijateljstvo nije ostalo samo virtuelno, jer internet je samo sredstvo otkrivanja i komunikacije nikako zamena za živi susret i razmenu između ljudi.
11. Da li možete nekog da preporučite za sledeće "interzonske" akcije?Da li bi Vaš novi projekat mogao biti materijal za sledeće festivale?
Jedna od divnih umentica i vokalistkinja koju sam upoznala simbolično na prvoj vokalnoj radionici  kojoj sam prisustvovala u Marseju je Gulla Thorvaldsdottir, neverovatna vokalistkinja sa Islanda koja je bila u vrlo sličnoj fazi u tom trenutku kao i ja, obe smo jaki karakteri i upoznale smo se u odsudnom trenutku kad smo obe bile u fazi otkrivanja svojih pravih mogućnosti i svog umentičkog identiteta i u tome smo se prepoznale, sporazumele i nastavile da putujemo zajedno iako se veoma razlikujemo. Upravo pripremamo novi projekat za koji nam je želja da dovedemo na Interzone sledeće godine i čija je tema naše iskustvo sa mnogim umetnicima i vokalistima koje smo upoznale kroz radionice i sa kojima smo radile kao i idejom interneta i Skype-a kao kreativnog prostora...
Volela bih da mnoge vokaliste koje sam upoznala ovih godina vidim na budućim festivalima Interzone, to je zaista sjajna prilika da se ljudi kod nas upoznaju sa najrazličitijim pristupima i razmišljanjima kad su ljudski glas i izvođačka umetnost u pitanju. Ljudi poput Meredith naravno, ali i Joan La Barbara, Shelley Hirsch, Saadet Türköz, Maja Ratkje, Jaap Blonk, John Giorno i mnogi drugi...Interzone je redak festival koji već godinama ulaže toliko energije i entuzijazma da kod nas dovede umetnike za koje na neki drugi način ne bi ni mogli da saznamo ili ih uživo vidimo, a čiji rad pomera granice očekivanog i apsolutno zavređuje puno paznje.

(* GLASka je naziv koncepta festivala Interzone 2010, a usmerava na ljudski glas kao instrument, orudje, poruku)
(razgovarao Alexandar Mladenović,radioničarski sektor festivala Interzone)

We have 429 guests and no members online