Share this
Twitter
Slashdot
Technorati
Facebook
Pre par godina u silnoj navali muzike novije produkcije, tačnije elektronske čiji sam odani fan , poželeo sam malo da slušam nešto drugo, pa makar i u autu dok vozim i jurim ka nekom od poslova da li u NS ili BGD.Na iznenađenje mnogih koji su se u to vreme našli u mom autu, moj izbor je pao na šlagere.Podstaknut ni sam ne znam čime to je bila muzika koju sam krenuo da tražim i da preslušavam i pre svega da uživam u njoj. Legendarni Marko Caspera iz Budve mi je dao jedan prelepi cd, gde su bili i zagrebački festivali ali i beogradska proleća. A vreme iz kojeg je muzika dolazila neke davne i prelepe 60-te i 70-te.
Pored tog diska uspeo sam još da nađem neke kompilacije u PGP prodavnici u beogradu, kao npr.najbolje od Aleksandra Koraća (što najtoplije preporučujem), a i na netu je postavljeno mnogo tih festivala , kompilacija ali i singlova, albuma.Jedan slovenac na Soulsiku je ja mislim najveći fan tog zvuka sa ovog prostora, kod njega sam baš mnogo mnogo toga našao.
Ta jednostavnost texta, svakodnevne životne priče,prelepe melodije i pre svega prelepi vokali su me držali i drže neko prijatno, mogu slobodno reći "džentlmen" raspoloženje i dan danas.
Često dok slušam te naše najbolje pevačice kao što su Nada Knežević, Beti Đorđević, Lola Novaković, Bisera Veletanlić.Pitam se šta je sa tim damama tačnije Divama.
Za Biseru još ponešto i čujem , čak sam imao prilike i da je upoznam letos na Budvanskom festivalu, čak je i njen trostruki cd, fenomenalnog životnog i muzičkog opusa nedavno izdat za PGP. Ne smem da preskočim omot za cd koji je očajnog kvaliteta, koji se raspada čim skinete celofan, omot koji je jako slabo slepljen i bledo odštampan.
Pa pobogu ljudi, kako jedno tako nedvršeno i tako loše urađeno pakovanje za takvu muziku, takvu ženu i takav kvalitet. Ne zaboravite da je baš pakovanje ono što prodaje a ovde postoji i ono unutra , proizvod koji je prava muzička poslastica, trostruki cd, sa arhivskim snimcima. Ma divota!
Ali neću sad da pričam o nečijim greškama, nadam se da se cd lepo prodaje i da je Bisera dobila neke nove obožavaoce, usrećila one stare , jer neke vajde siguran sam od svega toga da nije ni imala.
Gde su Nada Knežević, Beti Đorđević, Lola?
Često gledam hrvatske programe, njihove pop i džez pevačice tog ranga , koje su rame uz rame pevale sa ovim damama kako na Opatiji, Šlageru sezone, tako i na Beogradskom proleću i dalje mogu da se vide na hrvatskim televizijama.Radojka Šverko, Gabi Noivak,Beti Jurković, Zdenka i Vučković i Kovačiček.Njih bar neko poseti i pita šta je sa Vama. Javnost brine o njima i one nisu zauvek ugašene.
Naših diva nigde.Niti ih neko posećuje, zove, pita, ili pak priča o njima.Tužno!
To je muzika koja ne sme da se zaboravi a to su žene koje moramo da pamtimo, čisto da nam srce bude u funkciji, da negujemo i prenosimo nešto što je lepo.
Kao emocija, kao reč, kao melodija kao glas!
Znam da mnogi od vas nikada nisu čuli za ni jednu od njih , razumem mladi ste ali trebalo bi da i to znate , ako je muzika nešto što vas ispunjava , onda verujete ona ide i malo dalje u prošlost , malo dalje od devedesetih i totalnog kolapsa domaće pop i rok scene.
Zavirite i u osamdesete, sedamdesete ali pre svega u pedesete i šezdesete.Bar njihova imena zapamtite!
Opet sam odlutao od ovih dama a one su moj podsticaj za ovu priču.
Pronašao sam i jedan intervju (http://lamanik.blogspot.com/) sa Nadom knežević od pre par godina pa evo šta ona kaže o tome što je nema i šta joj znači izlazak pred publiku i nagrada na Nišvilu
Nada Knežević je govorila za "Novosti" i “Blic” posle dobijanja nagrade za životno delo 24. internacionalnog džez festivala "Nišvill", koji je pokrenuo inicijativu da dobije nacionalnu penziju istaknutog umetnika. Tada je rekla:
- Za one koji me ne znaju, za one mlađe, koji su odrasli na lošoj folk-muzici, zovem se Nada Knežević. Počela sam da pevam sa nepunih 15 godina kod gospođe Zdenke Zikove. Usledile su najpoznatije beogradske igranke - a to je u moje vreme nešto značilo. Sa igranke su me odvukli u Udruženje džez muzičara, a odatle u Radio Beograd, gde 1957. godine snimam prve pesme. Jugoslovenska radio - difuzija odlučuje da me pošalje kao svog predstavnika na najsprestižnije evropsko takmičenje u Baden Badenu gde me prati džez orkestar Rola Hansa Mulera. Donosim zlato. Odveli me tada ljudi iz Radio Beograda u Beli dvor - ja sedim onako u soknicama, a na vratima Tito i Jovanka! Bila je to velika čast u ono doba…Tako sam počela. Dobar glas i danas imam, kao i uverenje da sam uvek bila na "dobrom glasu".
- Trebalo je jednom prilikom da sa Čikom Korijom nastupimo Miljenko Prohaska i ja, zajedno sa orkestrom Radio-televizije Zagreb. Iako sam na binu izašla bez prethodne probe, Čik Korija je nakon koncerta govorio: “Ko ovo peva, ko pravi ovaj lom?!” Pozvao me je tada da mu se pridružim kao stalna pevačica na njegovim nastupima…
- Malo mi je neprijatno kada danas slušam sve te pohvale. Želim da zadržim dostojanstvenost i otmenost jer sam karijeru napravila ne samo u bivšoj Jugoslaviji nego i na Zapadu, u Skandinaviji, Nemačkoj, ali i u Sovjetskom Savezu. Na mom koncertu sa Sedmoricom mladih u ‘Albert Fišer holu’ u Americi publika je skandirala na nogama. Tako nešto smo doživeli samo mi iz Jugoslavije...
- Zahvaljujući Miljenku Prodanoviću, muzičkom uredniku „Beograda 202“, koji je pronašao moje zaboravljene snimke sa “New Port Jazz Festival - a“ - došli smo na ideju da objavimo dva CD-a sa autentičnim lajv snimcima i snimcima iz Skandinavije - ‘Nada - Face of Jazz’ i CD sa popularnim hitovima i šlagerima. Kad sam čula tih dvadesetak snimaka bila sam zaista prijatno iznenađena njihovim kvalitetom. Inače sam veoma kritična prema sebi i nikad nisam zadovoljna onim što uradim jer uvek mislim da sam mogla bolje, ali ti snimci su zaista odlični. Sada smo u potrazi za sponzorima koji bi podržali objavljivanje, što nije lako. A nadam se da će i Ministarstvo kulture to podržati.
- Dok se “preko kolena“ nije prelomila odluka u misterioznim krugovima da moja pesma više nije važna - na ekrane su vrtoglavo dospele našminkane lutke bez sluha, a publika sa ukusom počela je da se bori za goli dinar. Za tu publiku sam poslednji put pevala 1995. godine na koncertu "Nada Beogradu", koji sam sama organizovala. Mediji su ocenili da je to bio najbolji koncert protekle decenije. Ne znam, za mene je to bio poslednji. Kada sam se popela na binu letnje pozornice u Tvrđavi da primim životno priznanje, sećanje je oživelo. Videla sam u publici koja nije moja da to polako postaje. Ponovo taj strašan aplauz, koji me je začarao da pola veka držim mikrofon i pevam. U Beograd sam se vratila srećna. Moj glas je ostao sačuvan. Hvala svima, sada kažem. To je bilo sve od Nade Knežević...
Pre par meseci kada su moje dve prijateljice otvorile bar Kažte u Novom sadu i pozvale me da radim , predložio sam da to bude veče šlagera.
Podstaknuti jednom svadbom od pre par godina , našeg zajedničkog prijatelja Rastka gde sam puštao samo šlagere shvatili smo da bi to bio baš dobar fazon.
To veče šlagera uvek nazvano po nekoj pesmi je čak postalo i više od fazona, veče je posećeno,ljudi pevaju neke zaboravljene pesme, neki novi ih prvi put čuju, a ja sam sretani nasmejan što kao DJ Fanatik i neko ko je sinonim za elektronski zvuk, čuvam Nadu, Beti, Biseru i Lolu, čisto da ih ne zaboravite.
