Hodati po ivici zna biti uzbudljivo ali i veoma opasno. Neke stvari i situacije u životu jednostavno vas postave na iskušenje i ivica je nekada vrlo oštra i opasna. Ljubav ume da nas odvede u neke daleke svetove , glava jednostavno vri od mašte i od lepih misli ali kada sve počne da se stvarno dešava onda hod pomalo kleca, noge ili noga otkazuju.Moja borba sa talasima, vulkanima, oštrim ivicama nekako traje ceo život, ta borba je tiha ali jaka. U borbi sa tim divovima postaješ i sam div i nekako prihvataš i usvajaš sve njihove veštine ne bi li ih dotukao istim.Trenutno sam jako sretan ali i tužan i prazan. SRETAN sam jer sam najzad voljen i jer volim više nego ikada, sretan sam jer postoji biće na ovoj planeti za koje bih dao sve pa i sebe , sretan sam jer se to zove ljubav. TUŽAN sam jer moja ljubav sada nije pored mene, ona dođe , bude, živi,smeje se, mašta sa mnom, nekako eksplodira i onda mora da ode, PRAZAN sam jer ne mogu da to promenim, jer sam nemoćan u borbi sa tim divom , koliko god ja mislio da sam velik i da umem, na kraju ipak shvatim da moram da se smirim i da prepustim vremenu celu situaciju. Div zvani vreme je protivnik na kojeg sam najmanje računao.Vremenski rezovi, emotivni rezovi su nešto sa čim se ne snalazim baš najbolje. Nekoga imam , volim, ljubim i do juče smo bili spojeni a već danas nas je vreme razdvojilo. Jedini način za opstanak u toj borbi je strpljenje na kom ću morati mnogo da radim.Ljubav je ipak mnogo veći div nego što je vreme a ja sam na njenoj strani.