U "okrugloj" godini (kakva je 2010) sa velikim brojem muzičkih jubileja, i dosadašnjih 80 miliona prodatih albuma u 30 godina aktivnog rada (ponovo četvoročlani bend) Duran Duran obradili su svoje fanove 13-im, ispostaviće se ne-nesrećnim studijskim albumom u karijeri. Sam spisak do sada objavljenih saradnika: od Marka Ronsona (produkcija) i violina Owena Pelleta (poznatog ranije kao Final Fantasy) do Kelis (vokalna saradnja) i Ane Mentronik iz Scissor Sisters, usmerava nas na povratak u prvu polovinu 80-ih, od albuma Rio do Notorious-a ili čak So Red The Rose (off projekta Duranovaca poznatog nam kao Arcadia).

Ne dozvolite da vas zbuni prvih 50 sekundi uvodne (naslovne) numere "All We Need Is Now" čija atmosfera pokušava da pomiri svežinu zvuka novog talasa iz 80-ih (koji je tada zaista bio nešto najnovije) i savremenu produkciju punu efekata. Kada se na to doda text "It's all up to you now, find yourself in the moment" uz rečenice iz još uvek neobjavljenog "Bukvara muvanja devojaka" (You're the greatest thing alive) ili takođe svojstveno Sajmonovoj lirici - himnično iznošenje ode muzici (Stay with the music let it play a little longer, You don't need anybody all you need is now), pažljivi poznavaoci Duran-opusa stići će do povratničkog singla iz 2004e  (Reach Up For The) Sunrise (The Music Between Us).
Ipak, pozitivni ishod presudiće refren. Podsećajući nas na klavijature Nicka Rhodesa iz "New Moon On Monday", preko ubitačne ritmičnosti "(Pleas Pleas Tell Me Now) Is There Something I Should Know" i fluidnosti "Reflexa", kao i spomenutog "Zalaska sunca" do pevljive pesme "Violence Of Summer (Love's Takin' Over)" i čudnozvučne "Medazzaland", predstavlja pregled njihovih pesama koje su stavljale osmehe na lica sledbenica/-ka kroz celu karijeru.
U osmehu je i ovde pravi putokaz. Šaleći se na sopstveni račun (posle još jednog njihovog zaštitnog znaka - muzičke peripetije u brejkovima pre završnog refrena) u zabavnom stihu "And we will sway in the moon the way we did when we were younger" prizivaju duhove sada neo-new-romantizma, dok se skoro potpuno sedi njišemo na mesecu kao kada smo bili mlađi - svaka čast, ha, ha, ha..
Posebno je interesantno skrenuti pažnju na iskrenu molbu da potraju još malo "Stay with the music, let it play a little longer", jer ova pesma je samo uvod u retrospekciju u novom ruhu (u ovom našem kakogod definisanom "now") - slede "pesme s nikad neobjavljenog albuma naslednika ploče RIO" (Mark Ronson).
Omiljena numera Nicka Rhodesa "Blame The Machines" vodi nas u vreme pesama koje su voleli Denis & Denis (čak pre izlaska albuma "Rio"). Tada su teme bile, baš kao u ovoj pesmi metaforične: Ovde je "krivac" nemački vozač koji je zahvaljujući grešci u nekakvom GPRS-navođenju (koji ovde predstavlja prezentatorku vesti Ninu Hossain sa ITV-a, koja gostuje i na kraju monumentalne sedme pesme po redu), skrenuo u pogrešnu traku. Zaista, nije li nam najlakše da za svoje greške krivimo druge (pa i mašine)?! Ipak, Sajmon kaže: "Krivim sebe, a krivim i mašine!"
Posle specifične asocijacije na "Electric Barbarellu" (i "mašinu" koja zvuči kao Kylie), metafora skučenosti bremenom sadašnjosti prenosi se i na sledeću pesmu.
"Being Followed" otvara temu da se pitanje iz 1984e (prim.aut. može i iz Orvelove verzije, lol) - ko je veliki brat, razrešava u svima nama koji smo i praćeni, a koji i pratimo (bilo da se radi o face-u ili o sigurnosnim kamerama, da ne spominjem kamere koje snimaju one koji prolaze kroz crveno).
Saradnja ritam sekcije (John Taylor / Roger Taylor) i gitara (skoro člana benda Dominica Browna) sa skoro arhaičnim klavijaturama uz inspirativni vokal koji je ovde obogaćen mediteranskim zanosom (tu je ta asocijacija na projekat Arcadia) vodi nas pravac u oslobađanje: skoro da je sve dozvoljeno do extrema, jer je paranoja razrešena. "Nisam sam - prate me". Ta posebna svojevrsna parodija na temu današnjice, da se otuđenje zamenjuje manijom gonjenja, svoj vrhunac dočekuje u samom završetku, i još jednom omažu velikom Morrissey-u!
Prvo kuliranje stiže u numeri "Leave A Light On". Kao i uspešne balade novijeg datuma i ova će nas asocirati na "Save A Prayer" (pogotovo textom), a u suštini će biti jedna od karika koja se provlači od tada do sada (najviše na pesmu sa albuma BIG THING "The Land", ali i niz "Ordinary World", "Out Of My Mind", "Who Do You Think You Are?", "What Happens Tomorrow", "Falling Down", na žalost ni blizu "Do You Believe In Shame" ili "Winter Marches On").
Sajmon se sigurno ne bi sasvim složio jer tvrdi da mu je ova pesma toliko dirljiva da bi mogao da zaplače svaki put kad je čuje (pitam se da li iz istog razloga ne peva uživo pesmu posvećeno svojoj ćerki - She's Too Much).
Čini se da je ova pesma (iako je na mnogim albumima i pre i posle 80-ih upravo četvrta po redu oglašavala efemerni kvalitet kompletnog albuma) samo zatišje pred novu buru zanimljivih re-akcija.
Donoseći energiju koju predstavlja snažna ali nevidljiva struja od Debbie Blondie Harry (i Tom Tom Cluba) preko Chicks on Speed do Ladyhawke i Dusk Till Dawn, Ana-Matronic iz sastava The Scissor Sisters pesmi broj 5 - "Safe (In the heat of the moment)" dodaje ekskluzivnost u prepoznatljiv patern iz pesme "None Of The Above" i tu se krije najveći (možda i jedini) problem albuma - da li su Duran Duran prešli toliku kilometražu da ne mogu da se vrate u korene dublje od Wedding Albuma iz 1993e? A odgovor je - mogu, ali ne u svakoj pesmi.
Ipak, uz ovu pesmu može dobro da se đuska i seća funky upliva u karijeru Duranovaca, kada je Nilea "Chic" Rogersa producirao album Notorious. Baš kao što naziv kaže ovo je "Sigurna" tema za Sajmona: cena lepote i (suptilan) poziv na sex. ("People say that you've been around, how about you and me get down?").
Favorit Simona Le Bona je "Girl Panic", baš kao što su mu nekada bile favoriti "Girls On Film", mada bih ja radije akcentovao sličnost sa "Carless Memories" (ili bih čak želeo da još više liče).
Šta "one" rade Lideru grupe lako definiše stih "she's got me atomised", a čini se da ni Dominicove gitare nisu ostale ravnodušne, baš kao ni gitare Andyja Taylora tada, nekada.
Iako ne na prvo slušanje, ova pesma predstavlja najautentičnije početke benda, kada ih je i kritika bezuslovno hvalila.
Ono što sam mislio da je nemoguće - desilo se. Neponovljiva pesma "The Chauffeur" dobila je svog naslednika.
Iako samo početak pesme nedvosmisleno navodi na jednu od Duran-himni, "The Man Who Stole A Leopard" pokazuje koliko rad sa podstrehom i uživanje u onome što ih izdvaja, mogu da izrode hrabrosti (što nas opet dovodi u vode, ranije spominjane, slobode). Kao neki od njihovih velikih hitova (npr "Come Undone") pesma je nastala slučajno kada je neko spominjanje instaliranja programa Leopard razumeo kao krađu leoparda, pa je usledila konstatacija da bi to bio odličan naziv pesme.
Od prvog stiha "Do you know where we are?" mi smo (kao da odgovaramo na to pitanje) u prostorima "Šofera", ali i prvog albuma Duran Duran. Asocijaciji na jednu od najhvaljenijih numera benda (80-ih godina) "Tel Aviv" srčano pomaže fenomenalni multiinstrumentalista Owen Pallett (koji je nastupao sa Arcade Fire, ali je novosađanima možda bitnije što je njegov matični bend, takođe iz Toronta, PICASTRO, nastupio u okviru Interzone-promo koncerata u aprilu 2010e u novosadskoj Crnoj Kući), uzdižući je ka neočekivanim sferama "metašofera".
Još jedan gost u pesmi je R&B/pop-zvezda Kelis (znači gošća a ne gost) biće iznenađenje za sve one koji ne znaju za njenu fluidnu stranu. U kastingu za ovu pesmu, iako Kelis prateći Sajmona skoro u ehu postavlja pitanja možda čak i iz podsvesti, baš ona (više nego uspešno) predstavlja Leoparda.
Još jedna pesma koja će, nadam se, na budućoj turneji Duranovaca pokretati publiku je osma po redu "Runway Runaway". Na žalost mogla bi i da ih razočara, jer je zbog texta ("Wave goodbye... Runway runaway, just runaway") idealna za kraj koncerta. Posebno me je oduševio (ponovo njihov specijalitet) - brejk, koji je koliko skoro predistorziran toliko inovativno izbalansiran.
Svaku emociju koji su načele "Leave A Light On" ili "The Man Who Stole A Leopard" multipliciraće "Before The Rain".
Asocijativna mešavina već spomenutih pesama "The Chauffeur" i "Winter Marches On" startuje proganjajućim violinama Owena Pelleta, potpuno suprotnim onima iz "Leoparda".
Vokalne deonice mr.LeBona podsećaju na magičnu boju njegovog glasa dok nas plaši skoro Šekspirovskim stihovima:
"A stormy summer is rolling closer, lighting up this holy smoker.
And if this drinking could ease the thinking, I'd toss out my whole truth with this glass". (Ako vam se dopadne ova pesma možete nastaviti istraživanje/uživanje uz, ne toliko, ranije objavljenu B-stranu "Silva Halo")
Ovde se završava prva verzija albuma, koji je u digitalnoj formi dostupan od 21. decembra 2010e, dok je za februar 2011e planirano objavljivanje vinil/cd formata, koja će biti bogatija za 4-5 pesama. Jedna od njih će biti "letnji odgovor" na prelepu baladu "My Antarctica" (sa albuma Liberty) - pesma "Mediterranea", koja će se još ove godine pojaviti i na "From Mediterranea With Love" EP-ju koji je spreman za objavljivanje. Ako ste se zagrcnuli ili rasplakali, evo još malo vode za tu vodenicu - www.youtube.com/watch?v=XFgeYorMbKA.
Ostatak EP-ja, kao i ostatak albuma biće i za sada misteriozne numere "Other People's Lives" i "King of Nowhere", a na albumu bi se trebala naći i obrada Davida Bowie-ja "Boys Keep Swinging" (koju je on kao singl objavio 1979e).
Uz Djuran Djuran (s drugom obradom Bowijeve pesme, posle "Fame", u karijeri: "Boys Keep Swinging") su se na kompilaciji "We Were So Turned On: A Tribute To David Bowie" našli i Megapuss (Devendra Banhart), Warpaint, Carla Bruni, Vivian Girls, MGMT...
Neko je rekao da se na umetničkim stručnim školama uči da je svaka kritika koja je negativna - dobra kritika, jer "u današnjem svetu ne može da se stvori ništa približno dokazanim vrednostima iz prošlosti".
S tim se apsolutno ne slažem. Trenutak u kome živimo je naš trenutak. Sastoji se iz mnogih prošlih trenutaka, jer svaki trenutak (svakim sledećim) postaje prošli.
Svi prošli uspesi tako se sublimišu i u čak eventualne uspehe, a pošto je sadašnji trenutak jedini koji mi imamo, moramo ga hvaliti, koliko god to možemo, što je meni bilo prelako prilikom pisanja ove recenzije.
I sam naziv albuma "Sve što nam treba je sad" priča tu istu priču i sa ogromnom hrabrošću i sigurnošću u slobodnu kreativnost (prvenstveno), spašava (po mnogima) skoro izgubljen poen. I to maestralno.
Uz genijalnu lucidnost Marka Ronsona, bez čijeg insistiranja ova muzička priča možda ne bi ni nastala, Duran Duran uspevaju da od skoro zaboravljene prežvakane žvake naprave delikates savremene kuhinje koji zadržava ukus iz prošlosti u savršenom trenutku: All We Need Is Now!
Alexandar Mladenović XLX
myspace.com/djxsalex